Member of
uia logo


Observer member

IceVerticalMenu Module

Reprezentativno udruženje u kulturi
na teritoriji Republike Srbije , na osnovu Zakona o kulturi i rešenju Ministra kulture,informisanja i informacionog društva
Prijatelji UAS-a
logokorespondencija
Copyright © 2012 UAS
All Rights Reserved

UdruženjE Arhitekata SrbijE

Beograd, Kneza Miloša 7a/III, tel 011/3230 059, tel-fax 011/3239 754 e-mail: sas-dab@EUnet.rs

četvrtak, 06 jul 2017

NOVA EKONOMIJA - Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije

 

Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije
BEOGRAD JE ZAZIDANI GRAD
Razgovarala: Vesna Vujić, NE


Muzička fontana na Slaviji je najnoviji urbanistički poduhvat beogradske uprave. Reakcija ima dobrih i loših, pa je ozbiljna primedba da je mogla da bude  kupljena  kineska za 300 hiljada evra umesto što je potrošeno 1,8 miliona evra?

Kada je reč o uređenju Beograda i urbanizmu, poslednjih godina se trudim  da odvojim tu priču  od bilo kakvih finansijskih zloupotreba. Zato što smo godinama ranije  razvijali logiku, koja je imala osnova, da kada je neka odluka čudna u pozadini stoji neka privatna finansijska  transakcija. Međutim, u poslednje vreme smo svedoci jednog broja pogrešnih odluka koje su prosto loše odluke, uopšte ne moraju da budu propraćene korupcijom u klasičnom smislu. Većina ljudi  neće da shvati da je definicija korupcije kad uradite nešto u svom privatnom interesu prikazujući ga u formi  javnog interesa. Živimo u vreme kada se donose vrlo nekompetentne odluke.
Podatak sa Alibabe da fontana košta dvesta hiljada dolara ne mora nužno da upućuje na finansijsku zloupotrebu. Međutim, sve ostalo je sporno.Tu imate dve teme koje su odvojive: jedna je fontana, a druga je muzička fontana. Emitovanjem stotinu puta „Beograde, Beograde“... ne znam da li neko treba da nauči pesmu  ili da poludi. Moja prijateljica stanuje na  Slaviji, na početku Bulevara oslobođenja, celog života tu živi , i sad od jutra do uveče sluša Đorđa Marjanovića i Majkla Džeksona. To je tragikomično. To je kao kad čovek krene u smokingu sa leptir mašnom u samoposlugu, smoking je u redu, samoposluga je u redu, samo jedno s drugim ne ide.  Drugo, ono što je mali broj ljudi primetio je da se ravan vode u fontani uopšte ne vidi, odnosno vidi se samo iz Bulevara oslobođenja jer je na višoj koti, što je početnički gaf jer vidite vodoskoke ali ne i površinu vode u koju se obrušavaju.


Za Slaviju nikako da se pronađe srećno rešenje, pa tako ni za čuvenu Mitićevu rupu?

Na  Slaviji se stalno saplićemo, ili ništa ne realizujemo ili izvučemo fontanu.  Jedan od problema uređenja grada je što mi ne umemo da nađemo  i sprovedemo  model u kojem svi dobijaju. Kod nas je uspešno poslovanje kada sam ili ja izigrao vas ili vi mene. To je kulturološka karakteristika. Ako je Mitićeva rupa  sporna zbog  nasleđa nad zemljišem, pretpostavljam da postoji sto jedan način da se sa naslednicima Vlade Mitića napravi  dil, što bi rekli Srbi, da se  nađe način da se isplati. To nije nerešiv problem, samo ljudi koji vode grad nisu sposobni da ga reše. Sticajem okolnosti sam upoznat sa storijom od pre nekoliko godina kada je u Beograd  došao predstavnik kanadske firme Remax koja je bila zainteresovana za lokacije za izgradnju velikih hotela u Srbiji i Crnoj Gori.  On je bio zainteresovan za plac nekadašnjeg bioskopa Slavija kao veoma pogodan za hotel . Primljen je u gradskoj upravi, pokazana je zainteresovanost i podrška ali mu je tada rečeno, u mom prisustvu, da taj prostor ‘’drži’’ Dinkićeva Direkcija za sanaciju banaka pa je potrebno da se od te direkcije dobije saglasnost. Previše je takvih političkih i administrativnih kočnica.

 

Da li će se Beograd ubuduće prepoznavati po fontani na Slaviji, „Beogradu na vodi“ i sličnim građevinama koje gradska uprava proglašava za nove simbole grada ?

Taman posla. Mislim da je vlast realno u problemu i prilično uplašena da ne izgubi izbore u Beogradu jer su shvatili da bi promena vlasti mogla da načne  promene u celoj Srbiji. Ti novi simboli, to je jedna potpuna parodija, kancerogena parodija koja svaku glupost koju pravi proglašava za novi simbol Beograda: „ Beograd na vodi“, poslovno-stambene zgrade na kraju ulice Kneza Miloša, razni tržni centri. Ne znam samo za koje to silne platežno sposobne ljude se prave.  Pri tom, oni delovi grada koji jesu stvarni simboli Beograda su ozbiljno ugroženi. Gradnja višespratnice na prostoru fabrike „Beko“ ispod Malog Kalemegdana,  po  visini koja je odobrena, može potpuno da zatvori Beogradsku tvrđavu sa Dunava. Dakle, putniku sa broda morate da objasnite da iza te buduće zgrade postoji istorijski  grad. Izgradnjom „Beograda na vodi“ grad je potpuno zazidan, pa je problem i vizura sa leve obale Save. Zazidani grad postaje standardna sintagma. Proglašavamo 127 metara  visoku  zgradu  na kraju Kneza Miloša za novi simbol Beograda, „Beograd na vodi“ takođe. Pa ni  studenti arhitekture ne bi došli na ideju da na obali reke bude zgrada od 20 spratova a u pozadini obale zgrada od  šest spratova.


Akademija arhitekture je organizovala stručne rasprave i nekoliko puta tražila da se zaustavi gradnja „Beograda na vodi“ kao potpuno neprimerene građevine u Savskom amfiteatru. Zgrade su nikle i kao da postaju i simbolički zid koji Srbiju ograđuje od kulturnih i  civilizacijskih vrednosti Zapadne Evrope?

Prvi ulazak Srbije u Evropu je stari železnički most preko Save koji je politička posledica Berlinskog kongresa kojim se Srbija obavezala da primi deo pruge od Londona i Pariza, čuveni „Orijent expres“, do  Konstantinopolja. Onog trenutka kad vi ulazite u mrežu puteva, vi ste deo šireg prostora, u zajednici sa drugim državama. Danas je glavni problem što taj projekat menja model grada, model urbanosti. Uvozite model  Dubaija na jedan malograđanski način. Problem je kulturološki profil vladajuće garniture koja u građenju 20-30 spratova na desnoj obali Save vidi napredak. Nisam siguran da je to samo finansijski interes kao što mnogi tumače, plašim se da je reč o realnom nerazumevanju stvari. Ne zaboravimo jednu grubu činjenicu - to je ista politička ekipa koja je do juče imala jedno od glavnih uporišta u Batajnici. Da li neko očekuje da je ta politička ekipa sposobna da uređuje centar Beograda u skladu sa evropskim tekovinama  i modernim tendencijama?


Akademija je odmah na početku istakla brojne urbanističke probleme i nezakonitosti u izgradnji  kompleksa „Beograda na vodi“ ?

Cela Srbija je progutala priču o investiciji od tri milijarde koje niko nije pokazao, nego je upotrebljena potencijalna ukupna vrednost investicije. Prvo se desila  zloupotreba urbanističke procedure, jer prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) se po zakonu primenjuje za autoputeve, hidroelektrane, vojne poligone i jako velike i krupne budžetske investicije od javnog interesa, a ne za privatne građevine. Ta priča o tri milijarde nečega, evra ili dolara, kako se dogovorimo, to je bio mamac. Druga stvar, ugovor za gradnju „Beograda na vodi“ do danas nije javno razjašnjen. Engleska i srpska verzija ugovora se razlikuju. Ugovor je potpisala Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva. Zanimljivo je da je ugovor potpisan u nedelju, te subote je premijer Vučić bio hiperaktivan, u ponedeljak takođe, a u nedelju mu izgleda nešto nije bilo dobro. Iskreno, voleo bih da ministarka Mihajlović jednog dana na sudu objašnjava šta je potpisala.
De fakto, postoji eksteritorijalnost tog područja, što je nepojmljivo,  investitor ima pravo da stalno menja odluke unutra tog prostora, šta će gde da bude. Ta zona  treba da bude popunjena u narednih 30 godina a nije jasno iz ugovora kakve su sankcije prema partneru Alabaru ukoliko posle 20 godina ne bude izgrađeno 50 posto kao što piše u ugovoru.


Direkcija „Beograda na vodi“ izjavljuje da je veliko interesovanje za kupovinu apartmana, ali javnih podataka nema.  Koji je interes kupca da živi u zgradi oko koje će narednih 30 godina biti gradilište?

To je notorno pitanje koje javnost ne postavlja. Naši ljudi vide simbol vrednosti a ne pravu vrednost. Ako ste kupili stan u „Beogradu na vodi“ vi ste vlasnik stana na elitnoj lokaciji,  iako  stvarna, upotrebna  vrednost teži nuli. Hoćete li kad izađete iz kuće odmah u blato? Uređenje obale za šetalište je samo mamac za kupovinu stanova. Onog trenutka kada je obelodanjeno da je glavni projektant velike kule izjavio, a naši mediji preneli, da on nije nikada bio u Beogradu ali da će doći da ga vidi da bi prilagodio projekat, tog trenutka je trebalo da prestane bilo kakav razgovor o toj gradnji.
Akademija arhitekture je predlagala da se „Beograd na vodi“ gradi  na levoj obali Dunava ili na Novom Beogradu. Međutim, u pozadini odluke da se gradi u Savskom amfiteatru se krije jedna druga stvar, a to je da zemljište pripada Železnici Srbije, kojoj Vlada može da naredi šta hoće.  Na Novom Beogradu bi morali da se isplate privatni vlasnici što može da traje beskonačno. Najnoviji slučaj sa kompanijom „Nelt“ gde je pobrkano šta je konfiskacija a šta eksproprijacija, čiji je osnov Lex specialis, pokazuje koliko je tu reč o divljem postupanju.


Evropska unija sve jače insistira da se reši  nezakonito rušenje privatnih zgrada u Savamali?

Mislim, kao građanin, da je gospodinu Vučiću jasno da su stvari doterane do zida i da više ne može da se laže. „Možeš lagati nekog sve vreme, ceo svet neko vreme, ali ne možeš ceo svet sve vreme“, pa mislim da je upravo ta poslovica na delu i da je neko postao svestan da jedan deo priče mora da se otpusti, inače neće dobro da se završi, pre svega u svetlu predstojećih gradskih izbora.


Inicijativa „ Ne da(vi)mo Beograd“ je najavila da će učestvovati na tim izborima?

Poznajem te ljude, članovi Akademije arhitekture su sa njima  razgovarali o stručnim činjenicama u vezi „Beograda na vodi“, za razliku od nekih drugih, mislim na Arhitektonski fakultet, na udruženja arhitekata koja su se ponela prilično sramno.  Inicijativa  „Ne da(vi)mo Beograd“ pozicionirala je jako veliki broj stvari koje se sprovode nezakonito. Nisam siguran kolika je njihova potencijalna politička moć, kao protest oni su bili izvanredni ali da budu nosioci prevratničkog političkog modela - to je već drugačija aktivnost.  Sutra i da se promeni vlast, osnovni problem je  šta ćete sa te dve kuće u „Beogradu na vodi“, šta da radite? To je zločin, koji će ostati kao zločin. Nadam se da će neko jednog dana ipak za to odgovarati.


Akademija je zbog ćutanja struke tražila i smenu gradskog arhitekte, direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture i Urbanističkog zavoda?

Prilikom prvih stručnih rasprtava o „Beogradu na vodi“, jedan istaknuti arhitekta  je izjavio da se ljudi u Urbanističkom zavodu plaše. Pitao sam čega se to oni plaše , a ja se, na primer,  ne plašim? Ne možete strahom za egzistenciju pokriti svaku brljotinu. To je isto kao kada u ratu streljate nevine ljude zato što vam je neko naredio, pa mislite da niste krivi zato što vam je to neko drugi naredio. Kad pogledate ko je gradska sekretarka za kulturu, kad je istoričarka direktorka  gradskog  Zavoda za zaštitu spomenika kulture, mnoge odluke vam postaju jasnije.  
Prethodne garniture su se isticale  sličnim glupostima, ne u tom obimu i ne tako drastično. Nije se desila nikakva velika promena urbanističke politike, samo su gluposti otišle dublje, šire i dobile na intenzitetu. Kad pogledate most na Adi za koji se zna zašto je žičani, jer je tadašnji predsednik SANU Hajdin to sugerisao. Priča sa tržnim centrom u Rajićevoj počela je 1998. a sada je samo završnica. Tu je i pravni problem, jer jednom izdati urbanistički dokument se vrlo teško osporava. Evropska unija insistira na uređenju katastra jer kad hoćete da nešto kupite potrebni su vam sigurni papiri o vlasništvu. Jednom kad izdate papire a neko je uložio milione, ne možete sutra da kažete da smo se šalili.


Zgrade Generalštaba u Kneza Miloša ulici arhitekte Nikole Dobrovića, kao zaštićeni spomenik kulture od 2005. godine, nikako da budu obnovljene pa se tako pojavio predlog Mlađana Dinkića da se na tom prostoru izgradi hotel, a Aleksandar Vučić želi na tom mestu da vidi spomenik Stefanu Nemanji?

Autor sam monografije o zgradama Generalštaba. Od 1999. godine, od bombardovanja do danas, mene nikada nijedna institucija nije pozvala za bilo kakvo mišljenje, savet, ili učešće u razmatranju neke ideje o tome.  Jedino su me u dva navrata po privatnoj  liniji pozvali iz Zavoda za zaštitu spomenika da pitaju za neko mišljenje.
Nisam siguran da potencijalni investitori žele da u Dobrovićevoj zgradi prave hotel, već pre svega da umesto te zgrade naprave hotel. Tu nastaje problem. Vojska, uz sve pritiske vlasti, ne da zgradu starog Generalštaba u Kneza Miloša 33, niti zgradu Sedmog puka na uglu Resavske i Nemanjine. Ne možete u jednom bloku zgrada gde unutra, takođe, ima vojnih zgrada da napravite hotel. To je budalasto. A tek na to se nadovezuje nebuloznost priče o Stefanu Nemanji. Beograd je tek u 19. veku realno i trajno postao srpski grad.
A odluku o proglašenju za spomenik kulture potpisao je profesor Miroljub Labus, kao potpredsednik Vlade. Svi se ponašaju prema tim zgradama kao da su greškom proglašene za spomenik kulture,  pa sad mi nikako da se rešimo tog problema, što je sve naopaka logika.  


U poslednjoj deceniji  je gotovo agresivno osvajanje starog dela grada, stara zdanja ostaju u senci ogromnih građevina, osim „Beograda na vodi“,  uskoro se otvara stakleni tržni centar u između Rajićeve i ulice Kralja Petra, sledi izgradnja 140 hiljada kvadrata ispod Kalemegdana. Šta je pravi razlog tolike gradnje na tom prostoru?

Pretpostavlja se da je renta mnogo ozbiljnija nego u drugim delovima grada. Najviša cena kvadrata za koju znam, koja je javno objavljena, postignuta je za lokal na početku Knez Mihailove ulice, prekoputa Ruskog cara. Tu je oko 200  kvadrata prodato za  tri miliona i 400 hiljada evra, znači 17 000 evra po kvadratu. Zgradu je projektovao Ivo Kurtović, isti arhitekta koji je projektovao Narodnu biblioteku Srbije. Generalno, u zoni Terazija imate hiljade kvadrata koji nisu izdati, neki brendovi zadržavaju prodavnice u Knez Mihailovoj ulici samo zbog renomea, dok neuporedivo veću prodaju imaju u tržnim centrima. Logika investiranja može biti čudna.


Dok niču staklene zgrade u najstarijem delu Beograda, istovremeno zatrpavamo sve ono što nam je ostalo od rimskog naselja, a što drugi veliki svetski gradovi ističu na svakom koraku. Niko ne pominje rimske terme ispod  Studentskog parka, a uveliko se najavljuje izgradnja podzemne garaže?

Rim je bio prva evropska unija, postavio je standarde u mnogim oblastima, pa i u urbanizmu. Mislim da u Beogradu tek sledi žestoka rasprava oko garaže na Studentskom trgu, gde je rimsko nasleđe očekivano. Bogdan Bogdanović je lucidno zaključio da Beograd ima šizofrenu situaciju  da je s jedne strane svestan svog dugog trajanja ali ima relativno malo materijalnih  dokaza o tome. Dakle, sve što imate čuvajte. Vrlo je tužno što je jedan od najvrednijih predmeta Muzeja grada Beograda kameni nadvratnik sa crkve Despota Stefana Lazarevića iz donjeg grada Beogradske tvrđave, ako se ne varam, slučajni nalaz negde iz 1960-ih godina. Ako hoćemo da pokažemo civilizacijski kontinuitet grada moramo  drugačije da se odnosimo prema prostoru i istorijskom nasleđu. Beograd je 44 puta menjao državu u kojoj je, znači nema kontinuitet jedne države i jedne kulture. Opasnost za sadašnji Beograd je što vlasti žele da pokažu efikasnost za koju optužuju prethodnu vlast da je nije imala. Ali su u tome bez balansa, u populističkom urbanizamu.


Čini se da Beograd u ekonomskoj tranziciji nije dobro prošao, dobio je gomilu zgrada, svakodnevno nestaju drveće i parkovi a ulice postaju kanjoni, grad počinje da liči više na  novokomponovanu palanku a sve manje na urbanistički osmišljen grad. Kao da je sva logika razvoja grada svedena na puku prodaju  građevinskog zemljišta, bez obzira šta i kako treba da se gradi i kakav će biti kvalitet života ljudi?

Ulica Dimitrija Tucovića na Zvezdari je generalna metafora, jer je najveća razlika u površinama koje se ruše i koje se grade. Ako prizemljušu treba da zamenite šestospratnicom to je savršen posao. Nema zone koja je isplativija od te duge ulice. U logici profita ne postoje limiti, da je dovoljno  novca zarađeno, pa bi moglo da dođe na red i ulaganje u javne i otvorene prostore.  
Suština je u takozvanim  investicijama koje su postale fetiš. Ne smete usta da otvorite protiv takozvanih investicija. Setite se argumentacije gospodina Vučića prilikom otvaranja „Beograda na vodi“ kako je tu reč o silnim radnim mestima. Niti su jasna ta radna mesta, ni intezitet gradnje.  Investitor će da zida sledeću kuću ako dovoljno proda u ovoj prvoj, tako bi baš svako mogao da bude preduzetnik, zidajte pa kad bude.
Grad nisu samo zidanje, dozvole, pare... Grad je jako puno drugih stvari. U Beču ne možete da vidite klimu na fasadi, u stambenim blokovima nema buke, niko ne trubi dok vozi ulicama. Mi kao narod smo neiživljeni, to je jedno primitivno viđenje slobode, kao - ko će da mi brani da vičem, trubim, kao zaziđivanje terasa, razne neprimerene nadgradnje i dogradnje.  


Pogrešne urbanističke zahvate je često nemoguće ispraviti, šta će se desiti kada se to jednog dana završi?

Desiće se odricanje od grada, koje , možda, ljude sada mnogo ne plaši. Moglo bi se reći da je grad viđen kao plen. Političare nema ko da „udari po prstima“, da ih zaustavi. Prostor je  neobnovljiv resurs! Kad jednom napravite gaf gotovo je. Retki su slučajevi kada pojedinac ili lokalna vlast nešto shvati, pa skupi pare da nešto sruši. Najstrašnije je kad stanete između  hotela Balkan i Moskva, pogledate nizbrdo i vidite budalaštinu od „Beograda na vodi“, shvatite da su generacije čuvale neki prostor, pogled na grad i reku, a onda je došao neko i to preko kolena prelomio kao slon u staklarskoj radnji. I nema popravke.
Beograd nije uspeo da reši  one „kuće-seljančure“, dve kuće sa kosim krovovima, koje se nalaze na ravnom krovu zgrade s desne strane takozvanog Brankovog mosta, na uglu Jug Bogdanove. Da li bi  možda bilo rešenje da grad dotičnom vlasniku ponudi novac da se to sruši? Ne, tu  je pravljen neki zid kao maska, pa razni drugi pokušaji, zaplitanje je bilo do besvesti a ništa nije urađeno. Na uglu Lomine i Kameničke ulice je tržni centar, podignut kao privremeni objekat čija je kompletna konstrukcija od armiranog betona. Takvih trajnih privremenih objekata u Beogradu ima koliko hoćete.  To je svojevrsni urbanistički oksimoron, toliko dugo traju da više nikom nije jasno zašto su nazvani privremenim objektom. Da bi grad funkcionisao, moramo da reafirmišemo prave privremene objekte, koje možete da sklopite ali i rasklopite.


Može li se reći da u Beogradu  vidimo na delu politički urbanizam?

Da, u najgorem smislu te reči, čak oni koji imaju znanje nemaju kredibilitet. Nemate ljude od znanja i stručnih kompetencija da sede na odgovornim mestima. Bolujemo od sindroma Kaligulinog proglašenja sopstvenog konja za senatora, tako da prisustvujemo visokom stepenu sprdnje sa funkcijama i zvanjima.
Najgore što može da se desi pojedincu pa i grupi ljudi je kad izgube osećaj za kategorijalne, osnovne pojmove.  Vidim da u Strategiji kulture Srbije piše da mora da se zvrši rekonstrukcija Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. To vam je isto kad bi čovek rekao da će strateški da krene na pijacu. To su dva  pojmovna horizonta.  
Gradske vlasti donose odluke kao generator slučajnih brojeva u video igricama. Plašim se da je zagovaranje investicija jedno lovište, vi odete u grad i pitate  jel' može ona lokacija, oni kažu pa ne može baš skroz, to ćemo malo da prilagodimo. Sad se na primer pojavio konkurs za Makiš, sad odjednom razvijamo Makiš , metro linija, verovali ili ne, po novom predlogu ide do Makiša, ali nema stanicu na Slaviji, ni na Trgu Republike! To je  jedno ludilo! Nije jasno odakle sve te pare kad su rekli da je prethodna vlast ispraznila kasu. Tu neko nešto laže.


A planovi za metro decenijama trunu u fioci?

Vraćamo se na mentalitet i kulturu. Metro je  dugotrajni i skup proces gradnje. Naši političari ne žele da rade na nečemu na čijem finalnom proizvodu ne mogu da se slikaju. Radite četiri godine na kopanju tunela a videćemo kad će prvi voz da krene. Kao sa metroom, tako je problem i sa infrastrukturnim radovima.  Da podsetim da su vodovod ispod Nemanjine radili Nemci u toku Drugog svetskog rata.  Ako može nešto brzo i da se slikamo, onda je u redu.


Šta biste pohvalili među novim građevinama?

Zgradu hotela  Hilton u ulici Kralja Milana. Tamo su bile prizemljuše, a sada je nova zgrada koja  se po visini ne izdvaja u odnosu na susedne zgrade. Možda fasada nije takva da se svi divimo ali je zgrada u odgovarajućoj meri.


(Objavljeno 01. Jula u broju 42 časopisa NOVA EKONOMIJA za jul-avgust 2017. godine; sajt N1INFO je 03. jula preneo i prepričao veliki deo intervjua pod naslovom Kovačević: Novi simboli Beograda su kancerogena parodija)

Pročitano 1079 puta
 
S.ARCH-1

fb linkovi